Ove godine uživajte u trenutku

Svežina oštrog večernjeg vazduha, miris koji ulazi u pore i dah koji vidljivo lebdi pred nama. Zima. Hladnoća koja uvek donosi neku melanholiju, a vetrovi i oblaci nova pitanja i odgovore. Svetiljke i lampice okačene po gradu podsećaju da u predstojećoj godini svi treba da budemo srećni. Dok koračam ulicom, posmatram ljude koji prolaze; neki žure, grabeći svaki tren, drugi koračaju ruku pod ruku sa voljenom osobom, zastajkujući ispred ponekog izloga ili prodavca kestenja. Razmišljam, da li i oni preispituju sebe? Da li su u godini za nama oni ispunili svoje ciljeve i želje? Pretpostavljam da se neko počastio novim parom cipela, neko novim kompjuterom, malobrojni novim stanom, a oni najsrećniji među nama novim prijateljstvom, novom ljubavlju, ili možda za mrvu umanjenom sujetom, egoizmom, strahom. U čemu sam ja to u prethodnoj godini uspela, pitanje je koje me kopka.

Ne znam tačno kada je sve počelo i kako, ali već godinama unazad imam taj običaj da za svoj rođendan, par dana pred Novogodišnju noć, ugasim svećice na torti i tada donesem novogodišnju odluku. Znate već, to je odluka koje treba da se pridržavamo tokom narednih 365 dana, da marljivo i dosledno radimo na njoj, verujući u njeno ispunjenje. Ja je doživljavam kao svoju zamenu za Deda Mraza, tog dobroćudnog čarobnjaka koji na svojim irvasima leti kroz noć i nagrađuje svakog od nas. Onda kada sam prestala da verujem u Deda Mraza, otkrila sam moć novogodišnje odluke, detinjaste a opet tako realne i ostvarive. To je poklon koji sami sebi poklanjamo, umotan ne u crvenu mašnu i svetlucavi papir, već u naš trud, odricanje, pružanje; poklon sazdan od želja, nade i snova. Ali, taj se poklon ne otvara odmah. On se čuva cele godine, i to ne ispod jelke, već u nama samima; čuvamo ga pažljivo, čekajući kraj sledeće godine kako bismo ga odmotali, bolje pogledali i pažljivo preispitali. Čini mi se da neki ljudi za takve poklone i ne znaju. Bilo kako bilo, momenat otvaranja mog paketića sada se približio i to me je uplašilo. Ne samo zebnja da moj sopstveni zamišljeni paketić nije oštećen, već i strah da možda ne sadrži ono što iščekujem. Gledam u njega-gledam u sebe. Vidim svoje prijatelje, roditelje, svog verenika, ovogodišnja putovanja, puno uloženog rada, discipline…Sve je tu, na svom mestu. Znači, uspela sam!? Poznajem mnoge uspešne ljude, koji kažu da nikada ne treba biti zadovoljan, jer zadovoljavanje znači stagniranje.

Pažnju mi na trenutak privlači dečko koji žurno korača za bakom kojoj su na ulicu ispale rukavice. U znak zahvalnosti, od starice dobija osmeh i kesicu karamela koju vadi iz torbice. Pomislih kako sam svedok jednog sasvim običnog, a tako toplog i uveseljavajućeg trenutka. Danas svi podsećaju na to da se radost krije u malim stvarima. Možda upravo ta jednostavnost zbunjuje i budi nevericu u nama. Mislim da će moja (n)ovogodišnja odluka biti potraga za tom lakoćom života i uživanje u svakom njegovom času. Pokloniti trenutak znači ceniti ga i biti dovoljno velikodušan da ga umemo podeliti sa drugima.